Savremeno poslovanje

U Privrednoj komori Srbije u petak 2. februara 2007. godine održana je tribina o upotrebi IKT u Srbiji. Organizator skupa je bilo Društvo za informatiku Srbije. Uvodno izlaganje je imao direktor Republičkog zavoda za statistiku Dragan Vukmirović. On je predstavio istraživanje Zavoda za 2006. godinu. Istraživanje je sprovedeno po metodologiji EUROSTAT-a (detalje možete pogledati u ovom dokumentu). Posle Vukmirovićevog izlaganja usledilo je izlaganje direktora IDC kancelarije za Srbiju Milovana Matijevića. Gospodin Matijević je izneo podatke IDC istraživanja o kojima sam već pisao ranije. Potom je usledilo izlaganje gospodina Spire Matića iz firme SDDITG o RFID tehnologijima. Izlaganje je bilo van svakog konteksta i nije imalo nikakvu vezu sa temama o kojima se raspravljalo na tribini. Uopšte mi nije jasno zašto je organizator jedno ovakvo izlaganje uvrstio u ovakav skup.

Posle uvodničara diskusiju je otvorio voditelj skupa gospodin Nikola Marković, predsednik Društva za informatiku Srbije. Gospodin Marković je izneo porazne činjenice da samo četvrtina naše populacije živi u informacionom društvu, da je veći deo našeg društva socijalno limitiran i da će teško biti većeg rasta i razvoja dok ne poraste standard građana. Buru je prvo izazvao Sima Ivaneža iz Internet provajdera YUBC.net, koji je za loše stanje direkto optužio Telekom, da bi posle njega i Vladan Aleksić iz SBB-a zapitao da li je istraživanje Republičkog zavoda bilo tendenciozno jer su u istraživanju izostavljeni Kablovski dobavljači Interneta. Na “crtu” mu je izašao direktor Zavoda i izneo konstataciju sa početka svog izlaganja da je istraživanje rađeno prema EUROSTAT-ovoj metodologiji i da oni kao Zavod nisu mogli da menjaju upitnike jer ne bi bili uporedivi sa ostalim evropskim zemljama koje su radile isto istraživanje.

Skupu su prisustvovali visoki funkcioneri Ministarstava za kapitalne investicije i Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine. Većina diskutanata uputila je reči kritike prema predstavnicima vlade i njihovom (ne)radu u ovoj oblasti.

Primetili ste verovatno tokom januara da je blog često bio nedostupan. To je bio razlog da se odlučim za promenu hostinga. Posao je priveden kraju (doduše uz dosta problema sa yu slovima prilikom prebacivanja baze). U narednom periodu ćete moći da očekujete objavljivanja kao u periodu do Nove godine.

Časopis “Ekonomska diplomatija” u poslednjem broju (11-12) kao glavnu temu ima privrednu saradnju Srbije i Nemačke. Pored ambasadora obeju zemalja – dr Ognjena Pribićevića (”SR Nemačka i Srbija: partnerstvo zasnovano na tradiciji i sa pogledom u budućnost”) i g. Andresa Cobela “Nemačka – strateški partner Srbije”) – o potencijalima za razvoj i jačanje te saradnje pišu ministar privrede u Vladi Srbije Predrag Bubalo, kao predsednik srpskog dela Poslovnog saveta Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke, Slobodan Milosavljević, predsedenik Privredne komore Srbije (”Nemačka privredni partner Srbije”). Mihael Šmit, savetnik za investicije u Ministarstvu privrede Republike Srbije, uz podršku nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, nudi odgovore na pitanje zašto je toliko malo nemačkh investicija u Srbiji. Glavni i odgovorni urednik časopisa prof. dr Miroslav Raičević konstatuje da se, zbog stanja naše privrede, realno smanjuje prostor za investiranje moćnih nemačkih preduzeća i zaključuje da “ostaje i dalje značajan zadatak naše države za daljim poboljšanjem opštih uslova za strane direktne investicije”. Časopis objavljuje i Ugovor između bivše SFR Jugoslavije i SR Nemačke o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu i komentar tog ugovora mr Dejana Dabetića, koji navodi da su u toku pregovori nadležnih organa dveju država za reviziju i modernizaciju ovog ugovora, kako bi se on učinio efikasnijim instrumentom ekonomskih i fiskalnih odnosa. Inače, prvi naslov u ovom broju “Ekonomske diplomatije” je prvi deo teksta ruskog akademika Olega Bogomilova “Ekonomija i društvena sredina”.

Institut za ekonomsku diplomatiju iz Beograda organizuje intenzivni petodnevni kurs “Spoljnotrgovinsko poslovanje u praksi”, u okviru kojeg će se naći teme: Primena novog Zakona o deviznom poslovanju, Podzakonski akti Zakona o deviznom poslovanju, Primena Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, Izbegavanje međunarodnog dvostrukog oporezivanja, Finansiranje spoljne trgovine (lizing, faktoring, forfeting), Instrumenti plaćanja i obezbeđenja u spoljnoj trgovini (Doznaka, akreditiv, dokumentarni inkaso; Bankarska garancija, akreditiv, menica avalirana od strane ino-banke), Pregovori u međunarodnom poslovanju i ekonomska diplomatija, Ključni elementi ugovora u međunarodnom poslovanju, Primena Zakona o arbitraži, Carinski sistem i primena Carinskog zakona. Kurs će se održati od 6. do 10. februara 2007, u Dvorcu “Dundjerski” kod Bečeja. Organizator daje detaljne informacije zainteresovanima na telefone 2456 091, 062 227 337 ili na e-mail: edpl@beocity.net.

Pisao sam već o problemima loše organizacije i o sastančenju kao lošem pokušaju da se ona prevaziđe. Nasuprot tome, odlika dobre organizacije su dobro pripremljeni i vođeni sastanci. U praksi mi se najbolje pokazao model dugodišnjeg IBM-ovog instruktora menadžmenta, gospodina Savka Dukanca. Gospodini Dukanac razlikuje nekoliko vrsta sastanaka: inicijalne, redovne, vanredne, periodične i završne kontrolne sastanke.

Za primer ću objasniti redovne pregledne sastanke. Ima ih dve vrste. Jedan je obavezni “jutarnji sastanak” tima sa svojim šefom, što je retka praksa u našim preduzećima. Glavni razlog ovog sastanka je kontrola dolaska osoblja na posao i kratak pregled dnevnih obaveza. Izgovori tipa “imam neke druge (poslovne) obaveze ujutru” neutrališu se pravilom iz “Načela firme”: Svako mora imati zamenu i napomenom da je svako dužan da planira svoje vreme tako da ne remeti opšti radni ritam. Trajanje ovih sastanaka je od 5 do 15 minuta.

Druga vrsta redovnih preglednih sastanaka ima frekvenciju jedan do dva puta nedeljno u trajanju oko 45 minuta. Ovi sastanci uvek imaju isti dnevni red i obično se planiraju na istom mestu i u isto vreme, da bi prešli u naviku. Dnevni red ovih sastanaka je:

1. Prijava statusa poslova – direktna prozivka članova tima da kažu šta jesu, a šta nisu, uradili u periodu između dva sastanka. Šef nikako ne sme da dozvoli da se u ovoj tački otvori diskusija zašto nešto nije urađeno – za to postoji posebna tačka.
2. Slika trendova – ovde šef ukratko pokazuje osoblju dokle se stiglo sa realizacijom plana, uključujući i upravo saopšteni status. Cilj ove tačke je da svi jasno osete kako rad svakog pojedinca utiče na efekte cele grupe.
3. Prijava problema – evo tačke za diskusiju zašto nešto nije urađeno. Ona je namerno pomerena, iz dva razloga: prvi je da se “ohladi” onaj koji se spremio da se pravda. Drugi je da se pokaže u “slici trendova” da je izgovor nevažan, ali da šteta nije. Traži se da se problem opiše, a potom se gleda ko bi mogao da reši taj problem i onda se toj osobi dodeljuje zadatak. Time se problem prebacuje na kompetentniju osobu – da je onaj koji je prijavo problem bio dovoljno kompetentan, problem ne bi ni stigao na sastanak. Zvuči neprijatno, ali od šefa zavisi da li će ovo umeti da iskoristi u vaspitne svrhe ili ne.
4. Praćenje rešavanja problema – u ovoj tački se proverava da li su rešeni problemi koji su prijavljeni na prethodnom sastanku.
5. Plan za naredni period – Ažuran plan zajedno sa zapisnikom dostavlja se posle sastanka. U ovom momentu on se usmeno precizira, kako bi se moglo neometano nastaviti sa poslom. Tu se ponovo rezimiraju pojedinačni zadaci.